Pre nego što se zavese podignu i svetla obasjaju binu, folkloraši u dijaspori prolaze kroz ritual koji publika retko vidi, ali koji čini srž svakog nastupa. To su trenuci u kojima se mešaju trema i ponos, nostalgija i uzbuđenje — oni kratki, neuhvatljivi momenti u kojima se rađa magija igre.
Iza scene vlada poseban ritam. Devojke pažljivo popravljaju pletenice, korekturišu marame i proveravaju da li je svaki detalj nošnje na svom mestu.
Momci zategnu opanke još jedanput, udahnu duboko i razmene kratku šalu da opuste atmosferu. Često se čuje tiho pevušenje — da se glas zagreje, ali i da srce smiri.
Instruktori prolaze pored igrača, dotaknu rame, daju poslednju reč ohrabrenja. Najčešće je to samo jedno: „Polako. Diši. Igraj srcem.“
A srce tada zaigra jače nego ikada.
U tim trenucima folkloraši u dijaspori ne misle samo na koreografiju. Oni misle na svoje roditelje i bake koje su ih naučile pesmama, na sela i gradove iz kojih potiču, na običaje koje čuvaju iako su daleko od domovine. Misle na publiku koja ih čeka — i na to da njihova igra nije samo nastup, već most prema korenima.
Zatim dođe onaj trenutak — tišina, dubok uzdah, pogled jednih u druge.
I onda izlaze na scenu, kao jedno.
Sve što se tamo vidi — osmesi, energija, koraci, boje — počinje upravo tu, iza scene, u tim malim ritualima koji spajaju generacije i čuvaju tradiciju živom, gde god da se igra.