Svako ko je ikada gledao srpsku narodnu igru ili stao u kolo, primetio je specifične pokrete – od sitnih koraka i ritmičkih poskoka, do snažnih udaraca petom, elegancije u rukama i ponosnog držanja tela.
Ali, odakle zapravo potiču ti pokreti? Ko ih je prvi izmislio, i kako su preživeli vekove?
Odgovor nije jednostavan – ali je fascinantan.
Korak iz naroda
Pokreti u srpskom folkloru nisu osmišljeni u koreografskim studijima, već su nastali prirodno – u svakodnevici naroda. Prvi plesovi igrani su uz gusle, frule i diple, na seoskim trgovima, prazničnim saborima i svadbama.
Koraci su se rađali iz načina života – iz hoda po brdima i dolinama, iz težine narodnog nošenja, iz rada na njivama, iz prirodnog ritma svakodnevice. Nije se igralo da bi se zabavilo – igralo se da bi se proslavilo, obeležilo, oterala tuga ili pokazala snaga.
„Srpsko kolo nije nastalo da impresionira, već da ujedini,“ kažu etnolozi.
Regionalne razlike – pokreti sa karakterom
U različitim krajevima razvijale su se i različite igre. U istočnoj Srbiji – sitni, brzi koraci, često vezani uz vlaški melos. Na Kosovu – dostojanstveni i široki koraci, uz uspravno držanje i izražajnost u rukama.
U Šumadiji – ritmičnost i odmerenost, a u jugu – eksplozivnost i energija.
Pokreti nisu samo fizički – oni su izraz emocije, statusa, polne i starosne strukture. Na primer, mlade devojke igraju nežnije, skromno gledajući u pod, dok momci pokazuju snagu i agilnost.
Simbolika u svakom pokretu
Mnogi folklorni pokreti nose simboliku: udarci petom označavaju sigurnost i snagu, kružno kretanje u kolu – ciklus života, povezanost i jednakost. Uzdignute ruke u nekim igrama simbolizuju radost i slavlje, dok sagnute glave mogu ukazivati na poštovanje ili molitvu.
Ovo nije slučajno. Kroz pokrete, narod je prenosio poruke kada reči nisu bile dozvoljene – u vreme osmanske vladavine, tokom zabrana, ili jednostavno, kroz vekove nepismenosti.
Od prirode do scene
Dolaskom profesionalnih folklornih ansambala i osnivanjem KUD-ova u 20. veku, ovi pokreti su počeli da se beleže, koreografišu i uobličavaju za scenu.
Danas, uz svetla reflektora i kamere, publika širom sveta može videti ono što je nekada nastajalo u prašini seoskih drumova.
Ali i dalje – pokreti ostaju verni korenu: ritmu naroda.