Kada tradicija postane misija, a igra oblik izražavanja duše, rađaju se priče poput one Milana — folkloriste, pedagoga i predsednika Saveza srpskih društava Slovenije.
Njegov put počinje sa 12 godina, uz očevu ruku, ali prerasta u životno poslanje koje danas spaja generacije, prelazi granice i ostaje čvrsto utemeljeno u ljubavi prema kolu, pesmi i zajedništvu. U digitalnom vremenu koje sve više preti zaboravu korena, Milan pronalazi načine da tradiciju sačuva, modernizuje i učini dostupnom svima. Ovo je priča o tome kako se igra ne samo nauči, već i živi – srcem.
Kad zatvorite oči i pomislite na “kolo” – šta prvo vidite, a šta čujete?
Zatvorim oči i vidim polukrug dobrih ljudi, dece, nasmejana lica, uigran korak. Energija pršti kroz pesmu i igru…
Ko Vas je prvi uveo u svet tradicije – porodica, društvo, ili ste sami pronašli put?
Počeo sam sa 12 godina, kako je moj otac bio jedan od osnivača KUD-a, samim tim i mene uveo u to. Nisam ni znao da će to prerasti u ljubav i poslanstvo mog života.
Koji je najemotivniji trenutak koji ste doživeli na bini ili iza nje?
Teško je odabrati najemotivniji momenat, bilo ih je baš mnogo. Rasplakala su me deca 2014. godine na evropskoj dečjoj smotri u Ajzenštatu, kada sam shvatio da sam uspeo – uspeo da im prenesem ljubav i entuzijazam prema igri, a da im dam slobodu da sami dodaju deo sebe u igru. Tada sam plakao jer su to bila deca, dečji ansambl – a tu nema laži.
Kako je biti predsednik Saveza – više radosti ili izazova?
Predsednik Saveza srpskih društava Slovenije odlučio sam postati i prihvatiti tu funkciju kako bih svoje dugogodišnje iskustvo u folkloru i kulturnom menadžmentu iskoristio za napredak cele srpske zajednice u Sloveniji, i pomogao svom narodu i svim našim društvima. Za sada to vidim kao izazov i kao poslanstvo – odgovornost!
Šta vam znači poverenje zajednice? Osećate li ponekad teret odgovornosti?
Poverenje zajednice mi znači mnogo, ali sam se s tim već nekako navikao da živim, jer od samog početka kao rukovodilac nosiš veliko poverenje roditelja, dece – da ih ne razočaraš, da im budeš uzor i primer. Ponekad jeste naporno, jer nema puno privatnog života ili ga moraš prilagoditi, ali svakako ima više radosnih momenata.
Da li folklor u dijaspori ima dodatnu težinu – kao znak otpora zaboravu?
Dijaspora je poslednjih 50 godina, otkako se ljudi okupljaju u društva i kulturne zajednice, bitan faktor očuvanja srpskog nacionalnog identiteta. Ključna je, posebno u ovom trenutku asimilacije, jer smo mi u dijaspori u mnogo težem položaju da očuvamo naš jezik i narodni integritet. Zato je važno da se dijaspori pruži dodatna pomoć od matične države.
Šta mislite, šta bi naši preci rekli kada bi videli kako danas čuvamo običaje?
Mislim da bi se preci prekrstili kada bi videli u kakvim uslovima mi radimo i stvaramo, u procesu digitalizacije koja nas neminovno sustiže i koja je možda i naš najveći neprijatelj. Mnogo puta je teško biti tradicionalan. Ali ipak verujem da bi bili srećni što se trudimo, kao što se većina nas bori na sve moguće načine.
Šta ste naučili o sebi kroz sve ove godine u kolu?
Naučio sam da volim da delim znanje, da volim da činim druge ljude kvalitetnijim i boljim. Ponosan sam na svoje “učenike” koji su danas i bolji od učitelja – i u igri, i u znanju, i u rukovođenju – i to smatram privilegijom i ponosom.
Kako je nastala ideja za U kolo sa Milanom i šta vam je bila inspiracija?
U kolo sa Milanom nastalo je sasvim slučajno, kada sam video da ljudi sve prenose u digitalni format – sve je online, brzo dostupno. Ujedno sam shvatio da nemaju svi ljudi vremena za redovan folklor, a žele da nauče da igraju. Zato je ova platforma online škole folklora napravljena za sve koji žele da nauče kolo u privatnosti svog doma.
Šta polaznici mogu da nauče na Vašem online kursu i kako on izgleda?
Polaznik jednostavno odabere koje kolo želi da nauči. Na platformi postoje tri paketa, koje može da kupi na neograničeno vreme i da ih koristi i obnavlja kad god mu zatreba.
Koju ulogu vidite da podkasti mogu igrati u očuvanju kulturne baštine?
Podkasti su u porastu i moramo ih i mi folklorci i umetnici više koristiti. Ako ikada, onda sada imamo sve moguće načine kako da lansiramo informacije u svet – odmah i svuda. Važno je, naravno, da teme budu pažljivo birane, kvalitetne i reprezentativne, kako bismo izbegli “lažne vesti”, kako se to kaže.
Koliko je važno da dijaspora neguje i promoviše narodno nasleđe?
Dijaspora mora da radi na edukaciji. Moramo svi stalno da edukujemo ljude, da ih informišemo, da imaju uvid u pravu informaciju, u pravu oblast – nošnju, korak, običaj, pesmu… To je zahtevan i dugoročan proces koji traje već godinama i ne smemo da posustanemo.
Da li mislite da se folklor menja kroz vreme – i treba li da se menja?
Sigurno se folklor menja kroz vreme. Već samim tim što smo pesmu i igru stavili na binu, odmakli smo ih od izvornog oblika i time su već promenile svoju prirodu. Ulaze u proces stilizacije. Onda čovek koji se time bavi mora odlučiti kojim putem želi da ide. Izvorne pesme, igre, koraci, običaji – oni su takvi kakvi jesu i ne bi smeli da se menjaju, da gube svoj oblik i značaj. Ali da se na drugačiji način očuvaju – slažem se, treba se prilagoditi vremenu. Ipak, igru i pesmu treba očuvati u najizvornijem obliku mogućem.
Postoji li neka razlika između “kola” koje se igra u matici i onog u dijaspori?
Ne vidim velike razlike između kola u dijaspori i u matici. Upravo je to ono što nas veže, što nas čini, što nas povezuje kao narod. Kolo moramo da očuvamo takvo kakvo jeste – ono nas je održalo, i ono će nas i dalje čuvati. Kao i jezik, pismo, običaji, pesme i naša nošnja.